Pi­še:DR RA­DO­SLAV T. STA­NI­ŠIĆ FILM­SKII TV RE­DI­TELj


U svom dru­gom fil­mu je do­sta po­sti­gao i za­to ni­ma­lo ne iz­ne­na­đu­je što se mno­gi si­ne­a­sti ko­le­ba­ju iz­me­đu „Nu­le iz vla­da­nja” i „Ata­lan­te”, ka­da je ri­ječ ko­ji je bo­lji ili zna­čaj­ni­ji film. Sa­svim je iz­vje­sno da je to re­la­tiv­na i na­rav­no, su­bjek­tiv­na stvar. „Ata­lan­ta” ima vri­jed­no­sti ko­je ne na­la­zi­mo u ovom pr­vom, ali je u tom osva­ja­nju slo­bo­de i na­gla­ša­va­nju pra­va na su­bjek­ti­van i li­čan film „Nu­la iz vla­đa­nja” imao vi­še od­je­ka.
Ohra­bri­vao je sve one ko­ji su smi­sao stva­ra­nja tra­ži­li u ob­ra­ču­na­va­nju sa tra­di­ci­o­na­li­zmom, po­kor­no­šću i usta­lje­nom re­du stva­ri i že­lji da se upra­vo pu­tem fil­ma umi­je­ša­ju ne sa­mo u svi­jet umjet­no­sti već i u sam ži­vot, tra­že­ći ta­ko i za nje­ga i za se­be isti­nu i smi­sao. Vi­go je umio da se po­bu­ni u pra­vom tre­nut­ku, ni­ka­da ni­je pra­vio kom­pro­mi­se za­to što je bio po­ra­žen ili što se osje­ćao ne­moć­nim, is­tra­ja­vao je na svom vi­đe­nju fil­ma, sav se da­vao jed­nom za­no­su, ne raz­mi­šlja­ju­ći šta će do­ći ka­sni­je.
Umro je su­vi­še mlad da bi po­ka­zao sve što mo­že. Po ovo­me što je stvo­rio ostao je sim­bol svih onih ko­ji u umjet­no­sti tra­že se­be i u se­bi vri­jed­no­sti umjet­nič­kog stva­ra­nja, ve­li­ko je ohra­bre­nje za mla­de si­ne­a­ste i zna­če­njem svo­jih fil­mo­va svr­stao se u red lič­no­sti u svi­je­tu fil­ma tri­de­se­tih go­di­na. Za­to je i da­nas svo­jim ide­ja­ma i dje­lom to­li­ko bli­zak mla­dim re­di­te­lji­ma, jer ih upo­zo­ra­va da ne po­či­nju kon­for­mi­zmom i da kroz po­bu­nu i istin­ski stva­ra­lač­ki čin tra­že svoj umjet­nič­ki in­te­gri­tet i no­vu har­mo­ni­ju film­skog iz­ra­za. Sa po­zna­tim ru­skim sni­ma­te­ljem Bo­ri­som Ka­uf­ma­nom, bra­tom Dzi­ge Ver­lo­va, re­a­li­zo­vao je film „Po­vo­dom Ni­ce” (1929). Osno­vao je klub lju­bi­te­lja fil­ma, oku­pljao je i dru­žio se sa mno­gim mla­dim si­ne­a­ste­ma u Fran­cu­skoj i Bel­gi­ji. Za se­ri­i­ju „Ži­vi dnev­nik” 1931. go­di­ne re­a­li­zo­vao je do­ku­men­tra­ni film o pli­vač­kom šam­pi­o­nu „Ta­ris, kralj vo­de”. Za­tim su sli­je­di­la nje­go­va dva je­di­na, igra­na fil­ma. Pre­mi­nuo je u to­ku za­vr­ša­va­nja mon­ta­že „Ata­lan­te” u svo­joj 29. go­di­ni. Da­nas je Žan Vi­go sim­bol fran­cu­skih film­skih klu­bo­va, a nje­go­vo ime no­si i jed­na od naj­u­gled­ni­jih film­skih na­gra­da u Fran­cu­skoj. Film „Nu­la iz vla­da­nja” je anar­hi­stič­ki po­ziv na po­bje­du dje­ce nad od­ra­sli­ma, ali je u pr­vom re­du san i bol­no sje­ća­nje osta­vlje­nog, ne­shva­će­nog i pro­go­nje­nog dje­te­ta. Film­ske po­e­zi­je ri­jet­kih kva­li­te­ta ima u po­bu­ni u škol­skoj spa­va­o­ni­ci s ja­stu­ci­ma što le­te na­o­ko­lo, kao i nji­ho­ve du­še i nji­ho­vi sno­vi, na­su­prot od­mje­re­nim kre­ta­nja­ma uče­ni­ka u bi­je­lim ko­šu­lja­ma. Mla­di Vi­go na­pa­da gra­đan­ski pro­gram vas­pi­ta­nja ti­me što ismi­ja­va nje­go­ve pred­stav­ni­ke. Ali ko­mič­nost ovog fil­ma skri­va du­bo­ku gor­či­nu i tu­gu. U sušt­ni „Nu­la iz vla­da­nja” sa svo­jim na­pa­di­ma na sve in­stan­ce auto­ri­te­ta, ško­le, po­li­ci­je, pa čak i cr­kve ni­je da­le­ko od bo­go­hu­lje­nja iz­ra­že­nog u fil­mu kao što je „Zlat­no do­ba”.
„Nu­lu iz vla­da­nja” je po­sli­je po­ja­vlji­va­nja za­bra­ni­la fran­cu­ska cen­zu­ra i tek po­sli­je 1945. je po­no­vo do­zvo­lje­no jav­no pri­ka­zi­va­nje tog fil­ma.
U tom fil­mu iz­vr­še­na je hra­bra pro­vo­ka­ci­ja, ko­ja se spro­vo­di na pla­nu sa­dr­ža­ja i na pla­nu for­me: eks­pe­ri­men­ti­še se sa slo­u­mo­u­šnom, ani­ma­ci­jom i trik fo­to­gra­fi­ja­ma na ču­de­san na­čin. Vi­go je po­pri­mio ne­što od avan­gar­de Lu­i­sa Bu­nju­e­la i Re­ne Kle­ra, ali je raz­vio i spe­ci­fič­nu lič­nu este­ti­ku kao što je „akva­ri­jum­ski sni­mak”, kla­u­stro­fo­bič­ni pro­stor u ko­me sa svih stra­na is­kr­sa­va­ju neo­bič­ne pri­ka­ze, pred­sta­vlja film kao ma­gič­nu umjet­nost.
(KRAJ)